Једно јулско вече (16.07.2013.) у Белој Води крај Крушевца, у селу поред Западне Мораве које је одавно превазишло и веће градове по свом схватању културе, било је вече за незаборав, коме је свакако трабало присуствовати. Обојено одличном музиком Етно групе ЛАЗАРИЦЕ из Крушевца, зачињено правом игром фолклорних делија и цура из КУД-а *Вук Караџић* из Треботина Жабара и Мале Врбнице и намирисано поезијом Миће Живановића, Љубодрага Обрадовића, Драгана Тодосијевића и Братислава Спасојевића, песника Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца, унело је сјај свитаца и пој зрикаваца у душу бројне публике и бар на трен из срца изгнало чемер свакодневице…
Дакле, Беловодска розета, која се полако ближи својој четрдестогидишњици и ове године је исклесала рецепт и означило чаробни правац у ком треба да узлети култура Србије… Вреди све оно што се ствара срцем, ако не и више од стваралаштва које се дебело плаћа…
Идилични поглед на летњу позорницу у Белој Води, најлепшу у Граду Крушевцу
Етно група ЛАЗАРИЦЕ
Куд Вук Караџић из Треботина, Жабара и Мале Врбнице
Мића Живановић
ОПЕТ СИ ТУ
Ако могу да бирам
Ја бих баладу
Некако волим тај мол
И ништа лепше од туге
Није то бол
И то се не плаче
То је нешто јаче
И лепше од свега
Није ни сећање
Успомене бледе
Ово је у души
Опет оно исто
Као кад је било
И ништа не вреде
Сви дани после
Ни сви домети
Полети
Привиђења
Као у сну
Опет си ту
Ти и стари рефрени
Опет у мени
Онај плам
Твоја коса мека
Чудо од тела
И твоја рука бела
Као мека свила
И нисам сам
Као да нигде ниси била
Ћутимо одћутано
Слушамо већ речено
Пијемо испијено
Плачемо оплакано
И нећу да се будим
И не отварам очи
До последњег рефрена
У последњој ноћи.
© Мића Живановић
Љубодраг Обрадовић
СВЕТЛОСТ
као да светли…
нада исконска
срце у дамарима
чежња у трептају
све што су рекли у излозима
као да светли…
прошлост у играма
љубав у заносу
сећање у фрагментима
као да светли…
суштина на дохвату
идеал у провалији
излаз у безизлазу
стабилност у магновењу
као да светли…
космос паралелних светова
сјајем вечности у трену пролазном
и душу окачену на струји ветрова
боде иглама немира
који односе у бесмисао
трње столетних глогова
забаданих у срце чемерно
као да живим очекивано пропадање
сенке из разбијеног огледала
док скупљам шарени калеидоскоп
исцурелог детињства…
а светли… љубав у сећању
срећа у изгледима…
ипак светли… испод облака
и свест и светове обасјава
светлост од стихова
и музике у сликама
© Љубодраг Обрадовић
Bratislav Spasojević
ROSA
O ti divna nagovesti jutra
Danas te ima, već te nema sutra
U tebi se lome izlazećeg sunca zraci
U tebi ostaju poslednji noćni ostaci
Ti si biser iz zelene trave
I čistotota ovenčane slave
I suza što iskri to je samo rosa
Dok hoda po oku nečujna i bosa
Sa izvora srca u dubini duše
il je smeh tad goni il jecaji guše
Koliko smo puta okvasili noge
Gazeći po travi gde su kaplje mnoge
Il od svojih suza, što iz srca teku
U travu sa rosom papravili reku
(C) Bratislav Spasojević
Драган Тодосијевић
КОЛО
Још се сећам оног дана…
И фрулаша што му прсти трепере,
к’о лист јавора на ветру…
И хармоникаша што вешто
по клавијатури шара,
к’о сликар кичицом по платну.
Била си једна од најлепших девојака,
сваки цвет би се тебе постидео.
Образа румених к’о ружа
и витког стаса као витка јела…
Заносних облина,
као врхови планинских масива.
О како си предивна била..
А ја… Док сам играо у колу,
потајно сам прижељкивао тебе поред себе,
и гле чуда Бог је услишио молитву моју,
на мах осетих на мојој руци руку твоју…
Хладан зној ме по челу обли,
нога ни једна не хтеде да ме слуша,
О Драгане, па и она је жива душа само!
Брзо се прибрах, ухватих корак,
ал’ она везе поред мене ножицама
к’о да је ветар носи.
Планове брзо почех да правим
и нови корак сам себи измамих.
Ал’ ту нови проблеми настадоше,
дланови се зноје,
само што јој руку не испустих танану.
О руке моје па куд’ сад’ зној вас обли
кад’ лепота ова за њу се држи.
О громе, сад’ ме спржи,
само да руку не испустим њену.
Подигнем главу горе,
а тамо један облачак,
око њега све као море,
као да плаче, поруку ми шаље:
“Стисни је! Стисни је јаче!”
Рука ми сама у стисак крену,
осмех приметих на лицу њеном,
присно ме за руку зграби,
о Боже, шта ми то ради?!
Хармоникаш видевши шта је у колу,
одмах бржи ритам даје,
са осмехом довикује:
“Не може да се стаје!”
Топлина њена до мене се проби,
хладан зној ме поново обли.
Не дај се Гано, повиках себи,
за ову лепоту потрудити се вреди!
На небу месец одавно већ сија
и ово коло дође до краја,
а руке наше чудно се уплеше,
очи нам први шљивик загледаше,
и док месец просипа зраке своје,
за тили час на њеном телу
нађоше се руке моје…
© Драган Тодосијевић
