1885. године био је рат са Бугарском. Овај рат је Србију и српски народ осрамотио, а изазвао га је ондашњи млади кнез Милан Обреновић, који је војском напао Бугарску због присједињења источне Румелије, која је била под Турском управом, без претходног договора са Србијом. Овај рат је по све кобан и лакомислен. Кнез Милан је у Бугарску упао са војском сталног кадра и првог позива , људима до 30 година старости и кренуо право на Софију. Бугари су га дочекали на Сливници са целокупном својом војском у којој су чак били и старци без зуба од 70 година. Малу Српску војску су разбили, затим је јурили, из своје земље истерали, чак и Српски Пирот заузели. Тек пошто је овако поражен, Кнез Милан наређује мобилизацију војске другог и трећег позива, али доцкан, јер се умешала Русија, која је само пре 7 година, 1878. године, ослободила Бугарску од Турака после свог рата са Турцима. У том рату са Турцима, Русија је за прелаз из Румуније преко Дунува изгубила 200.000 војника који су се подавили у Дунаву у покушају прелаза, јер су Турци низ Дунав, на Бугарској обали поставили три реда топова, добијених од Енглеске и паљбом из њих потопили Руске лађе, чамце и скеле, којима је војска зашла у воде Дунава. Турци су се тада целом свету хвалили да Москва Дунав прећи не може.

Командант руске војске,чувени генерал Гурко, на своје тражење добија од Руске владе јаче и далекометније топове и поставља их низ Дунав на Румунској обали. Својом страховитим паљбом, тешким гранатама, уништио је и отерао Турске топове са Бугарске обале, лађама и војском прешао Дунав и са Турцима се тукао по Бугарској, где је и чувеног турског војсковођу Осман Пашу заробио и рањеног га спровео у Петровград на лечење.

Nastaviti čitanje

ХИГИЈЕНА И ЖИВОТНИ СТАНДАРД

О поменутом питању не може се ништа добро говорити, а још мање писати, јер је пре 90, 80, па чак и пре 50 година, народ ових крајева врло рђаво живео и у погледу становања и исхране и одевања. Куће су су грађене на земљи са гредама, без или са веома мало камена који је укопаван у земљу, а над земљом камена није ни било, тако да је лети од киша, а зими од снега оваква кућа подгрежњавала од воде, тако да се од ватре која је ложена стварала запарштина, како дању, тако и ноћу. Ни код најбољих домаћина стаклених прозора и кревета за спавање није било, нити су дувари соба крчени кречом. За спавање је простиран на земљу навиљак сена, преко кога је стављана каква тежана поњава, у врху јастуци и на такву постељу би сва чељад полегала једно до другог. Домаћица жена или која снаја би их покрила губером и тако би сви у оној влажној запарштини сви преноћили. Ујутру, домаћица, кћер или снаха, кад се сва чељад дигне, скупи у ћошак собе онај навиљак сена, покрије га поњавом, одозго метне губере, при врху јастуке и тако преко дана у ћошку стоји до увече када ће се за спавање поново распрострети. Не кречењем собних дувара, олепљеним само земљом, створени су услови да се запате стенице, које преко дана у пукотинама дувара мирују, а увече када чељад поспавају , онда излазе и нападају спавајућу чељад, уједајући је и сишући крв где је најмекшена телу, нарочито под уши, вилице, под мишке, груди, свуда и кад се напију крви враћају се у пукотине дувара да предане до следеће ноћи. Од досаде и уједања човек или која жена преко ноћи устају, пале луч или малу лампу на гас и прилазе дувару и ове стенице пуне насисане човечје или дечје крви, тамане по дувару. Чинећи наизменично ово тамањење сваке ноћи, дувари преко целе зиме буду крвави, све до лета када ће их поново земљом премазати. Тако се народ од стеница много патио, али није било хемијских средстава за њихово уништавање.

Nastaviti čitanje

КУЛТУРА И ШКОЛСТВО

Пре подигнуте школе у Великој Врбници, како у околини, тако и у Треботину, народ је углавном био неписмен и ретко, врло ретко, да је ко учио читати и писати у неком манастиру код калуђера. У Треботину таквог примера није било.

Немам података, када је саграђена школа у Великој Врбници, али знам да је црква саграђена 1821. године, а потом убрзо и школа. Црква је дала од свог плаца део за изградњу школе, која је изграђена сигурно пре 1830. године. У школи у Великој Врбници учили су ђаци из 16 села: Мачковац, Глободер, Голубовац, Лаћислед, Мрмош, Горњи и Доњи Ступањ, Себечевац, Дољане, Мешево, Церова, Лукавац, Пепељевац, Треботин са засеоком Жабаре, Мала и Велика Врбница. Све до старог Аћима Поповића, раније су били учитељи попови и то: отац, деда и стриц покојног старог поп Јосе. Врло је мало ђака било и они су уз црквене послове и ове ђаке учили. То ми је причао покојни Агатон Симић, мој таст из Треботина, који је умро 1925. године у 95 години живота, а школу је учио у Великој Врбници.

Иако је у учитељима била оскудица, ВеликоВрбничка школа је околини у 16 наведених села, дала доста доброписмених и знаменитих људи од којих ћу навести следеће: у Дољану Стојана и Милана Лукића, у Мешеву Ивана Гвозденовића и Вецу Ивића, у Церови Миладина Ђорђевића – оца покојног Љубисава Ђорђевића, у Пепељевцу поп Ивана Весића, доцнијег архимандрита Илариона – професора Призренске богословије за време Турске владавине и поп Душана Весића, у Лукавцу Бошка Мијајловића, у Мачковцу Здравка Ђокића, Агатона Вучића, Димитрија и братанца му Аврама-Авру Илчића(који бива у неколико махова преседник општине у Глободеру и народни посланик још од 1897. године), у Глободеру Мату Томића, у Треботину Вићентија Петровића, који је после другог рата са Турцима 1878. године (први је био 1876. године), био дуго година преседник Пиротског окружног суда, у Великој Врбници старог и честитог поп Јосу, његовог сина поп Леку и његових 5 синова – 5 попова: проту Радича, професора теолошког факултета у Београду Лалу, судију Зајечарског црквеног суда Рашу, попа Чукаричког Николу-Колу, Јосу и поп Љубу који је до цмрти службовао у цркви Врбничкој.

Nastaviti čitanje

Да се вратимо на општину и њено писмено особље, да ли га је и какво имала. У почетку при формирању општина, писменог особља није било. Преседници, кметови и одборници, окупљали су се у згради коју су образовали за општину и ту се договарали шта и како да раде и сви су се служили рабошима за сваки разрез и наплату, у чему су се изучили и врло вешти били. Грађанству у ма каквим споровима судили су усмено, а за кривице и непослушност казне су биле батињање, са тим да је селски кмет кажњавао са 5 удараца, преседник са 10 удараца, а срески капетан са 25 удараца. Нико није смео да се противи овој казни, јер ко не би по заповести кмета или преседника легао да добије 5 или 10 удараца, био би пријављен среском капетану, затим би дошао срески коњаник и отерао га у срез, где би добио 25 удараца.

Строго је било, али до врхунца ред и у сваком погледу добра послушност. Било ми је 20 година када ми је о овим казнама причао покојни Пера Анђелковић из Треботина, који је у оно доба био општински служитељ. Тада је преседник општине био покојни Јевтимије Милошевић из Жабара, отац покојногРанђела, а деда покојног Дене Милошевића, бившег механџије у својој механи у Врбници. Овај Јефтимије је од пређашњих, као и будућих преседника, најстрожији био и готово редовно по реферату селских кметова, сваког дана наређивао да се неко батинује, а њедељом и државним празником и по више њих. За ово ударање у општини је увек имало по десетак дренових прутова, дебљине човечјег, на руци, кажипрста. Преседник је млађим људима наређивао да оду у страну и да одсеку неколико добрих дренових прутова и донесу их у општину. То су чинили и селски кметови.

Nastaviti čitanje

Славко Пршић – ТРЕБОТИН И СРБИЈА – изводи из историје

СМРТ КРАЉА АЛЕКСАНДРА

У предњем излагању унесено је много речи и заузето доста простора, али све што је изнесено у међусобној је вези и изостављање детаља условило би празнину, па сам мислио да је потребно овако шире разрадити поменуту тему.

Треба нешто рећи и шта је било са краљем Александром Обреновићем и шта му је донела ова његова несрећна женидба.

Отац му, краљ Милан, умно сломљен овим скандалом, умро је у Бечу и сахрањен у манастиру Крушедол у Срему. Либерали, а нарочито бивши министар унутрашњих дела, коме је краљ запретио да ће о конопцу висити, имао је виноград и у њему вилу у Раковици где је становао и као вешт полицајац, а до сржи љут на краља за лудост коју је учинио и због које су они либерали, изгубили власт, отпочео је да врбује млађе официре. Убеђивао их је прекором: коме служе, ко им је врховни командант, о државним светковинама при пријему на двору и на баловима чију руку љубе, удовици Драги која је као највећа проститутка постала краљица на срамоту и жалост Србије и целог Српства где год да га има, да подносе највећа понижења која им намећу Драгина браћа, краљеви шураци млади официри Никола и Никодије Луњевићи, који су као нижи чинови, поручник и потпоручник толико осилили да их поздрављају генерали, пуковници и остали виши официри.

Оваква је струја коју је развио Генчић је захватила многе официре, не само у Београду, већ у свим градовима Србије, па и у Крушевцу у пуку *Цар Лазар* и завера велика је створена.

Официри завереници, сатали су се увече 28 маја по старом календару 1903. године у официрском дому у Београду и седели, разговарали и по нешто пијуцкали, док су им из унутрашњости стизали познати и позвани другови, међу којима су из Крушевца били два капетана: Милан Петровић и Ферд Ковачевић. У дому је било и официра који нису били завереници, но кад је превалило пола ноћи, они су отишли јер су сутра моралина службу. Завереници су остали и кад је прошао један сат иза поноћи, завереник ђенерал штабни, капетан Драгутин Димитријевић Апис, устао је са узвиком *Другови, ко хоће да живи нека умре, а ко хоће да мре нека живи, напред*.

Сви излећу на улицу, трчећим кораком до спољне гвоздене дворске капије, Пера Живковић као поручник, на служби као командир дворске страже, носи много кључева, не може брзо да погоди који кључ отвара капију. Кад је после јаког дрмања споља кључ пригодио и отворио капију, официри су тако јако гурнули капију да је крило трипут перу претурило. Официри су јурнули на спољна дворска врата која су јака и запета. Како нису могли да их отворе мином их разбијају и убијају дежурног ађутанта, потпуковника Мику Наумовића. Официри претражују по двору, али краља нема. Онда проналазе собу првог ађутанта Лазе Лазаревића, званог Лепи и наређују му да им покаже краљеву спаваћу собу. Он им показује, али постеља је уваљана а крља нема. Официри неређују Лази да им покаже тајно скровиште, он их води до добро замаскираних врата и виче *Величанство, величанство, траже Вас ваши официри*. Краљ изнутра пита *Могу ли рачунати на заклетву и верност мојих официра*. Одговарају му да не може, ломе врата на скровишту, упадају унутра, револвером убијају и сабљама секу краља и краљицу и измрцварене кроз прозор их са спрата бацају у двориште.

Nastaviti čitanje

ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ

Људи, које су председници, као своје поверљиве за ове шпијунске послове, ангажовали, о свему су поверљиво извештавали преседнике, а ови среске начелнике, који су лично водили поверљиву књигу, у коју су бележили шта и ко од преседника општина реферише. Под фирмом јавне безбедности формирана је потајна служба од добро наоружаних људи у коју су узимани опробани, вешти и поверљиви људи, као и старосрбијанци и Македонци побегли од Турских зулума. Све њих је примао, плаћао и отпуштао срез. Ови наоружани људи са реденицима брзометних пушчаних метака око појаса и преко груди, су крстарили сеоским путевима и ван путева, воћнацима и осталим теренима у близини кућа и својом појавом како дању, тако и ноћу, задавали страх народу, тако да је свако ишао погнуте главе и држао језик за зубима. Ови су потајници имали и задатак да чувају личну и имовинску безбедностпредседника општина, да их на путу прате и стално буду на расположењу. Ове мере сам лично видео на примеру преседника општине Треботин Милана Лукића. Све ове строге мере безбедности су заведене после атентата на краља Милана на светог Јована Игритеља по старом календару 24. јуна 1898. године.

Краљ Милан је прекршио абдикацијом свечано дату писмену обавезу да се неће враћати у Србију и Београд и поново дошао и постао командант активне војске. Лично сам као каплар градског артиљериског пука у Нишу, при служењу војничког кадра 1904. године и 1905. године, а радећи у штабу пука као писар у архиви видео његове потписе на актима активне војске. Та акта су била оверена штамбиљом “ КОМАНДА АКТИВНЕ ВОЈСКЕ “ , а у потпису је стајало “ Командант Милан „.

Nastaviti čitanje

Славко Пршић – ТРЕБОТИН И СРБИЈА, изводи из историје

УВОД

Као дугогодишњи општински службеник, писар, деловођа, благајник и преседник, коме радни стаж укупно износи 47 година и неколико месеци, а који је ушао у 86-ту годину живота, имајући у виду околност да сам у млађим годинама имао жудњу да што више сазнам о историји напаћеног српског народа и историји, култури, материјалном и моралном стању Треботина, сматрам да је право време да се моја сазнања забележе и оставе потомству у наслеђе.

Село Треботин, је старовремено село, још из доба Немањића и Цар Лазаревог доба. Како се у то време звало нема писаних података, а име Треботин је настало у доба кад је сво становништво насеља, сво старо и младо, мушко и женско, поморила куга. Спасло се у последњем тренутку нешто мушке и женске омладине, бекством до Копаоника, где и дан данас у Ракљи и Кривој реци има домова из фамилије писца ових редова који носе старо презиме Пршић, које су бекством уз спасавање свог голог живота, успели да спасу. Потомци ових Људи наврате понекад код нас Пршића у Треботин и буду лепо примљени.

Старо насеље, кугом истребљено, после повратка староседеоца који су се спасли,прекрштено је новим именом Треботин. У њему данас има око 120 домова из породица староседеоца, али има и досељених фамилија: Симићи из Церове, Тодосијевићи и Вучковићи из Пепељевца, Урошевићи, Кованџићи и Маринковићи из Доњег Ступња, Милосављевићи и Вучићи из Мачковца, Милановићи и Тодоровићи из Јабланице из којих је настало око 70 домова.

Пут Крушевац – Александровац изграђиван је више година. Рад је отпочео пред погибију кнеза Михаила, а трасирао га је млади инжињер Никола Пашић, доцније политичар, државник и вођа радикалне странке. После погибије последњег Обреновића, Краља Александра и доласком на престо
Петра Карађорђевића, рођеног унука Вожда Карађорђа, Никола Пашић је стално био преседник владе, па и у Балканским ратовима 1912 и 1913 године са Турцима и Бугарима и у великом првом светском рату са Аустро-Маџарима, Немцима и опет Бугарима. Изградња пута по погибији кнеза Михаила, настављена је под намесништвом малолетног кнеза, доцније краља Милана, а завршена је пред крај рата са Турцима 1876. године.

Пре овог пута, Турски пут од Крушевца до Александровца , водио је простим Пепељевачким путем, стазом садашњег до куће покојног Драге званог Турчин. Ту је свраћао десно ка реци испод Сарићких кућа. На реци је била дрвена ћуприја, пролаз преко реке, а пут се настављао садашњим колским путем до *Липака*, па преко Трботинског *Плаца* до Врбничког *Липовца* и даље на *Јасење* за Александровац. Турци су овим путем путовали у великим коњским караванима, контролисали поседнуту земљу и народ и истовремено вршили превоз робе. Зими, кад би вејавице завејале пут, Турци би свраћали у најближе село, чији би кнез организовао смештај путника и коња, а сеоски мушкарци би лопатама разгртали пут како би Турци наставили путовање.

Оваквим свраћањем у село, Турци су у Треботин пренели из Азије страшну заразу *кугу* која поморила и истребила становништво. О томе је мени пре 80 година причала стара баба, чувена Пауна, мајка мога оца мајке из Глободера, која је живела 120 година. Било је у време овог страшног помора случајева да увече цела породица потпуно здраво вечера, полега да спава, а преко ноћи сви помру, тако да ујутру нема никог живог да врата отвори. Народ је онда ову болест звао *Чума* и замишљао је као стару дроњаву бабетину која ноћу или дању невидљиво дође и подави сву чељад.

Nastaviti čitanje