Илустрације: Горан Ћеличанин
”Писани историјат породице Пршић” (1 .)
СЛАВКО ЈЕ БИО ИСПРЕД ВРЕМЕНА
Постоје људи који су натприродно надарени за поједине области. И који иду прилично испред своје околине и свог времена. Понашањем, знањем, односом према животу и људима, они заслужују уважавање и поштовање у срединама где живе. Али, и поред свега тога, многи веома често остану незабележени у родослову завичаја, јер се други, мање вредни, успешно гурају напред. Па тако они остају да трају, а прави се повлаче и чекају на праведније вредновање онога што су створили.
ПИСАР И ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ
Славко Пршић из Треботина
Један од таквих људи сасвим сигурно био је Славко Ђ. Пршић из Треботина. Родио се 26. јула, 1882. године у Треботину. Од школе је имао само 4 разреда основне, а био је писменији од многих својих савременика. Па чак и од оних што су завршавали високе школе, писали књиге и важили за књижевнике.
На молбу његове баба Лане, одмах после та четири разреда основне, Славка 1. фебруара, 1895. године приме у општину ”на праксу за изучавање за општинског писара”. И то код главног писара и доброг човека Павла Богдановића из Мешева. Показао је велику надареност, брзо је схватао и успешно завршио то изучавање. Изузетно писмен, и војни рок је одслужио у Нишу као – пуковски писар. После тога ради као писар најпре у општини Глободер, затим Мешево и Треботин.
Славко Пршић је учествовао у оба Балканска рата и вратио се кући. Преживео је све страхоте Албаније у Првом светском рату и опет се вратио кући у Треботин. Био је добар домаћин и отац, народ гаје веома ценио и уважавао и више пута га бирао на важне дужности. Славко је био писар, па деловођа и благајник, а затим и пуних шеснаест година председник општине Треботин, а све до своје смрти и председник Црквеног одбора, више од 22 године! Одмерен и изнад свега правичан, редовно и дуго је биран за судију и председника изборних судова који су решавали свакодневне сукобе, размирице и неспоразуме. Људи су тражили и бесплатно добијали његове ‘ ‘правне савете”, многима је писао молбе, притужбе, жалбе, приговоре.. .Веома су га ценили и у крушевачком суду, где му никада није одбијен ни један једини приговор!
На самом почетку прошлога века оженио се Живком, из фамилије Симића, и са њом био у браку 70 година! Изродили су и подигли пет ћерки: Дивну, Љубицу, Лепосаву, Десанку и Насту. А до краја својих живота обоје су носили незалечену тугу за јединим сином Којом, који је умро са свега 18 година!
Славко Пршић се никада није бавио политиком, нити локалном, нити глобалном. Али, као угледан човек, писмен преко сваке мере народске, био је запажен и цењен шире од завичаја. Један је од седморице виђенијих људи Моравске бановине који су, после Првог светског рата, по хрватским селима и градовима објашњавали потребу уједињења Јужних Словена. Обучен у комплетну српску народну ношњу, речит и ауторитативан, са харизмом човека из народа, убедљиво и неодољиво је агитовао за ту идеју.
Посебно се поносио личним пријатељством са Љубом Давидовићем, оснивачем предратне Демократске странке. Он је Славка позивао често у престоницу нове државе и обраћао му се са ”синовче”. Присуствовао је у Београду и сахрани Љубиног јединог сина, који је као ђак – војник погинуо на Солунском фронту. Славка су сви поштовали, волели и добро се односили према њему. Али, посебно су, и њега и супругу Живку, пазили и неговали унук Милан Милосављевић – Крла и његова супруга Рада. Они су и сину Зорану дали презиме Пршић, из поштовања према прадеди.
БУКВАР НАРОДНИХ МУДРОСТИ
Све до пред сам крај живота Славко је много писао. Имао је рукопис на коме би му позавидели и најбољи стари манастирски краснописци, али и савремене електронске машине. Све мастилом и пером и све саливено, као под конац. Писмо супрузи Живки, које је послао са неког фронта у Првом балканском рату, када је имао 30 година, образац је врхунске народне књижевности. До детаља саветује супругу шта и како да ради ако се он не врати из рата. Али, ти савети представљају праву литерарну поему о емотивном односу мужа и жене, мајке његове деце.
Тестамент, што га је Славко својеручно саставио и написао првог јула, 1968. године, у 86 години живота, лично су му оверили један наставник и директор Основне школе у Жабару! Тај тестамент сигурно спада у неоткривена ремек дела изворне народне писмености. На око десетак страница текста писаног руком, Славко до најситнијег детаља упућује укућане како да буде сахрањен када умре, како све то да се обави и слично. А ”да не би било касније заваде”, такође до детаља расподељује имовину својим потомцима. Тестамент је препун мудрих, лепих и изнад свега човечних савета за међусобне односе, живљење и очување породице. Прави мали буквар згуснутих народних мудрости!
Када је половином 1952. године навршио скоро 70 лета, Славко је, својом руком и мастилом, написао тридесетак страница, може се рећи, литерарног родослова породице Пршић. Родослов садржи драгоцене описе и оцене догађаја и личности из 19 и прве половине 20 века, тако даје право сведочанство једног времена. Ту се могу наћи сви Пршићи, од најранијих сећања и Славка и његових старијих, све до времена када га је Славко писао. Поред чињеничних података, он је финим, бираним речима, достојним правих великана српске књижевности, описао све чланове породице. Веома пластично и дубоко, приказао је физички и психолошки портрет сваког Пршића понаособ:
ПОРОДИЦА Пршић из Треботина, њено постојање, живот и развиће до данашњег доба, по личном познавању и причању свог оца, пише данас најстарији члан мушког рода Славко Пршић У породици сам најстарији члан, јер од идуће Трнове св. Петке навршавам 70 година старости.
Породица се размножила, данас има двадесет домова. Стари људи изумрли су. Настали су млађи, а они су мало шта упамтили. И, ако немају овако писменог подсетника о својим прецима мало даље натраг из старијег доба, стицајем времена, наступиће потпуно одрођавање. Те се омладина женидбом и удадбом, међусобно може из непознавања крвног сродства и узимати.
У садашњем добу има у породици добрих младих људи, и напредних. У више махова обећавао сам да им овако писмено прикажем историјат наше породице. Налазим да је томе време, јер, као што рекох, пуним сад 70 – ту годину, па то и чиним. Породица Пршића је у Треботину старо – времена, још из доба Турске владавине. У почетку, па до близу половине 19 века, то јест од 1800. па до 1840. године, постојала је само једна кућа. Њен домаћин и старешина био је мој чукундеда Симон.